Albumi koji nisu ušli na listu, a jedini je razlog što je, u ovom slučaju, premalo mjesta.
Osamdesete se onako odokativno računaju kao najtrešerskije ikada, pogotovo u kontekstu 70ih i kasnijih 90ih, ali i tu se potvrđuje pravilo da generalizacije nemaju nikakvog smisla. Mada Toto i "Africa", vladavina Whitney Houston, Madonne, ‘Come on Eileen’, italo disca i inog površnima zamućuju pogled (uostalom, ne vidim ništa loše ni u navedenom).

važna napomena: London Calling objavljen je u Britaniji 14.12.1979. i nominalno spada u sedamdesete. Imali smo ga već u anketi o toj epohi prije nešto vremena.

Promotrimo što ispadne iz ruksaka toga desetljeća jer jednostavno više ne stane: Nepravda!

Dinosaur Jr.: You’re Living All Over Me        
N.W.A.: Straight Outta Compton    
Jane’s Addiction: Nothing’s Shocking            
Sonic Youth: Daydream Nation       
My Bloody Valentine: Isn’t Anything                            
Dead Kennedys: Fresh Fruit for Rotting Vegetables
Brian Eno and David Byrne: My Life in the Bush of Ghosts  
Elvis Costello and the Attractions: Imperial Bedroom                     
Violent Femmes: Violent Femmes 
Hüsker Dü: Zen Arcade                              
Paul Simon: Graceland
Neki će mi zamjeriti da nema niti jednog izdanja REM, jednog od ključnih bendova osamdesetih. Nema ni Policea, Pretendersa, AC/DC... osim što smo ograničeni na 20 mogućih opcija to samo govori kakva su osamdesete epoha.