...

– Dečki... nazovite me budalom, Keks bi tako volio da u svojim proglasima nije patetičan, ali to je jače od njega, – bilo bi jebeno da to odigramo, zbog nas, a onda da i drugima pokažemo tko je jednom Pips zauvijek ostaje Pips! Tak i tak smo pol stvari koje i sad sviramo napravili nas četvorica. Šteta kaj nema Trikse, on je nemoguća misija. Al i ovak će bit jebena fora. Nek njih petero od četiri soma skuže kae pisac hito reć i poslije giga zvrcnu, ne znam, frenda, tatu, mamu...

– Kajaznam... ne znam, prekine ga Cigo. – Znaš kaj ću ti reć... I tu na sekundicu zastane, a Keks odmah shvati da neće biti dobro. – Kažeš da smo prijatelji, ali mi nismo prijatelji, kužiš?!, digne Cigo glavu sa Žuje.

– Ne žimku.

– Gle, nisi mi ni starom došao na sprovod, o čemu pričamo?

Kao da je ubacio žeton i nagurao Keksa na najstrmiji rollercoaster ispalivši ga niz strminu tri miliona na sat. Sanjkao se Keks kanalizacijskim čvorovima stare Pešče, u fulgas ajnšpricu usput se zakačivši na glavni sanitarni čvor, pa onda u slobodnom padu nastavio neobuzdano akcelerirati do epicentra svih samosramova, do užarene lave u utrobi zemljine kore. I taj se spust i dalje spuštao, beskrajno, penetrirajući u stoduplo dno. Keks je Felix Baumgartner na putu prema dolje, ali ide dalje od Felixa, u Marijansku brazdu, teško će ga netko podići s njena dna.

Boro srkne gutljaj juicea, fakat više ne cuga. – Dečki, ak ćemo svirat, super, ak ne, ko ga jebe, isto super.

– Znao sam, Tesla gorko otpuhne, – znao sam da ćeš zasrat, Cigane, i ne znam koji kurac tu gubim vreme.

Keks je na dnu. Kako li mu je samo uspjelo, stvarno naivno, pomiješati sve te probe, putešestvije, kombije, izbe i birtije, rastanke i sastanke, suze, haklove, kubanja, pjesme, sumnje, jebanjamatere... Kakav debil moraš biti i sve to poistovijetiti s prijateljstvom? Koji mu je kurac bio? Postoji li formula po kojoj, ako uvrstiš točne brojeve, s pravom očekuješ da te netko drži prijateljem? Očito je još nisu izumili, zato je glupo polagati pravo na očekivanje, po bilo kojoj točki, u bilo kojem smislu. Cigo je u pravu. Cigo je u pravu jer u ovom predmetu ne može biti u krivu. Kad nekog obavijestiš, verbalnim krošeom, o tome da niste prijatelji, bit će da si u pravu. Točka. Tko bi se suprostavio u stilu 'čekaj, daj da razmislimo, valjda postoji kombinacija, možda se otvori neka srednja varijanta'. Ta sranja ne pale. 'Mi nismo prijatelji' je šampion polupanih lončića, nema više i nema dalje. Ljudi obično ne pišu pjesme i te pjesme ne žive poslije njih i njihovih međusobnih okršaja, svog tog kolateralnog kiča kojeg većina odnosa putem pokupi. I na kraju se ljudi, kad više nemaju gdje, obično sakriju u nešto što nazivaju uspomenom.

...

(ulomak iz knjige "45", autor D.I.)

.