umjesto uvoda, mali štiklec iz buduće knjige o tome kako nikad nisam naučio svirat gitaru...

......
Slika Druga: Odgoj djevojčica satovima klavira
Svojski sam se potrudio da ne ponavlja moju dramu s klavirom. Mene su starci u muzičku praktički
natjerali, nogom u guzicu, pod izgovorom da to tak mora bit i basta. Pa ako već mora htio sam na
gitaru. Ma da ne bi, mi smo fina familija, završio sam na klaviru ko na robiji. Da se odigralo kako se
nije, bio bih netko posve drugi. Da sviram gitaru, naprimjer, ne bih imao sijaset problema, krenuvši
od toga kud s rukama na stageu. Kad već ja nisam, i kad se već mora, zašto potomče ne bi postalo
Hendrix, kaj tome fali pomislih, a i ja ću usput nešto ušićariti. Ak ne postanem novi Radomir
Mihajlović Točak, bar ću naučiti žvakati wahwah i proizvoditi zaglušujuću kakofoniju. Ne bih se bunio.
Matrijarhat me preglasao, otpuhnule su me ko maslačak i nova sezona dramoleta s klavirom mogla
je otpočeti. Kladio sam se da će sve sprčkat za godinu dvije, i što onda, pianino će ostati u stanu da
mi na nos nabija osjećaj krivice.
– Kaži tata ja više ne bi, tu potpišeš, i ja te ispisujem sljedeće jutro, molećivo sam pilio naopačke,
ponosan na svoju velikodušnost.
Epilog: dogurala je do drugog srednje klavira, prešajbala me. I ne misli stat. Nekako bih to još i
podnio, ali nešto drugo me zapanjilo: svi ti Haydniji, Chernyji, Mozarti, Chopini i Bachovi koji mi se
opasno zamjeriše u adolescenciji, nekim čudom su se značajno popravili. Prčkali su u međuvremenu
po notama, stoposto. "Booraaaaz, jebeno si ovo zakucao", oduševljeno odajem kolegama priznanje.
Bachu i Chopinu bude masu drago kad to čuju.