TRIGGERI

neki dan u kafiću, dakle u javnom prostoru, na javnom mjestu, bilo je i dosta nazočnih, po ne znam koji puta sam iscurio iz kože gledajući nogomet. pa što, pitat ćete se, nisam ni prvi ni zadnji. jesam li se tuko - nisam, jesam li razbijao - nisam. samo sam jako jako jako vikao i govorio najprostije rečenične sklopove koji su mi padali na pamet. obratite pažnju - naglasak u prethodnoj rečenici je na riječci "samo". nisam mjerio kolko je to "samo" trajalo, al svakako duže od prosječnog haikua. brijem da ostali gosti to nisu lajkali. 

pustimo čas na stranu "samo" događajčić, nešto drugo je na stvari: najveći je problem opet doći u kafić. najlakše se ispričati - ljudi sorkač, znate kak je, ovo ono, neće se ponoviti i žao mi je. ozbiljno njesra je u tome što ne znam lagati: naime, NIJE MI ŽAO I PONOVIT ĆE SE!

sljedeći dan sjedim na terasi, stiže Antiša i prek tacne kimne - kaj kavu, ko i obično?
mignem potvrdno.
donosi mi makijato s hladnim, nježno pita - kaj, si se smirio, jako si se uzrujo jučer?
.........mmmmmmahhhhh...., kolko god se doma pripremao nisam znao kaj bi reko, ...ajmo reć... da je to tak...